Постоји читав низ дефиниција плагијаризма а према Енциклопедији Битаника плагијаризам је чин коришћење туђих речи и њхово представљање као својих. Везује се за фалсификовање туђег дела чиме се крше ауторска права. Плагијаризам је данас присутан у различитим областима људске делатности, али је велику пажњу и шире јавности привукао плагијаризам у научној области.
С појавом масовног објављивања научних радова као последица таласа „publish or perish“ научници и истраживачи су постали присиљени да резултате својих истраживања објављују у што већем броју научних радова како би њихов рад могао бити вреднован. Због овакве праксе стиче се утисак да количина добија предност над квалитетом.
Корист од овакве праксе препознале су издавачке куће, а резултат је поплава објављивања научних радова и појава нових издавача научних часописа чију је исправност и поштеност некад тешко препознати.
Универзитет у Београду је препознао проблем плагијаризма у својој заједници и тим поводом је 2016. усвојен нови Кодекс професионалне етике на Универзитету у Београду и Правилник о раду етичких комисија и Одбора за професионалну етику Универзитета у Београду којима се посебни чланом третира појава плагијаризма и утвђују мере за повреду кодекса и то у виду опомене, јавне опомене или јавне осуде које постају саставни део досијеа чланова Универзитета.
Научно издаваштво у Србији такође је дошло под лупу провере плагијаризма, посебно они часописи који јесу или претендују да уђу у међународне индексне базе јер то се дешава и са страним часописима. Критеријуми за вредновање научних часописа су последњих година знатно пооштрени. Развијају се бројни алати за откривање плагијаризма и формирају се места на којим светска научна заједница јавно дискутују и обелодањује свака форма плагијаризма што доводи до санкционисање починиоца плагијата зависно од друштва и система у којима живи и ради. Сваки научни часопис који жели да сачува интегитет који је изградио би требало да прати ове препоруке иако оне изускују додатни ангажман пошто ово постаје једини начин да се остане у трци савременог научног издаваштва.
Програми за откривање плагијаризма
Програми за октривање плагијаризма су алати који лоцирају случајеве плагијаризма у текстуалном документу. Програми за детекцију плагијаризма раде по два модела: тако што текст пореде са групом текстова за које се претпоставља да су оригинални, односно са којим постоји могућност преклапања или тако што провере текст сам за себе тражећи разлике у јединственом стилу писања аутора што се узима као потенцијални индикатор да је текст плагиран. Програм за детекцију после провере враћа резултат који показује у ком проценту постоји преклапања текста са другим тесктовима дајући линкове ка тим текстовима. Ови програми никако нису коначни показатељи да ли је у питању плагијат или не. Они само указују да преклапање постоји и да тај текст треба проверити људско око.
Програми за детекцију плагијата су скупи и врло често се на њих претплаћују цели универзитети или друге научне заједнице. Али постоје и бесплатни алати, који имају одређена ограничења којих треба бити свестан приликом њиховог коришћења.
Сви алати за детекцију плагијаризма ослањају се на базу докумената (научних радова, теза итд.) и извора са интернета са којима упоређују текстове који се проверавају. Имајући у виду профил те базе података, иТхентицате је једини алат који је специјализован за детекцију плагијаризма у научним радовима. Међутим, због високе цене претплате, он није свима доступан. Из тог разлога, редакције користе друге, јефтиније, или бесплатне програме.
Наводимо неке од најчешће коришћених алата:
|
Комерцијални |
Листу наведених алата не треба схватити као препоруку, већ као листу најчешће коришћених програма, у складу са могућностима и потребама уредништава, и упркос разним ограничењима појединих програма. Препоручујемо следеће текстове са искуствима аутора о раду у неким од наведених алата:
Оно што увек треба имати на уму приком коришћења било ког програма за детекцију плагијаризма необјављених радова јесте да ли слањем текста на проверу не кршите ауторска права. У условима коришћења треба јасно да стоји шта платформа која је програм развила ради са текстом који сте послали како би били сигурни да нисте нарушили права аутора.
Бесплатне верзије ових програма су нестабилне. Дешава се да повремено престану да раде или да не враћају резултате. Код бесплатних верзија треба водити рачуна о томе који део текст се убацује у програм. „Материјал и методе“ је одељак о коме се може размишљати да буде искључен. Плаћене верзије програма управо нуде опцију да се ови делови рада искључе из детекције плагијаризма. Приликом избора програма такође треба водити рачуна о томе које језике програм покрива.
Текст преузет са странице - Дигитални репозиторијум Народне библиотеке Србије, Кутак за уреднике: Плагијаризам
